Tokom letnjih meseci često razgovaram sa roditeljima koji mi kažu da njihovo dete teže zaspi, češće se budi tokom noći ili deluje nemirnije nego inače. Visoke temperature zaista mogu uticati na kvalitet sna, ali uz nekoliko jednostavnih prilagođavanja moguće je detetu obezbediti prijatnije uslove za odmor. Ono što uvek volim da naglasim jeste da vrućina nije uvek jedini razlog lošijeg sna. Ukoliko dete već ima neadekvatne navike uspavljivanja ili se oslanja na određene asocijacije spavanja, letnje temperature mogu dodatno naglasiti postojeće poteškoće. Zato je važno da zajedno sagledamo celokupnu rutinu spavanja, a ne samo temperaturu u prostoriji.

Postoje periodi u dečijem razvoju kada roditelji imaju utisak da ih dete ne ispušta iz vida. Odlazak u drugu prostoriju, zatvorena vrata kupatila ili pokušaj uspavljivanja odjednom postaju razlog za suze, negodovanje ili protest. Zapravo, u najvećem broju slučajeva reč je o potpuno prirodnoj razvojnoj fazi – separacionoj anksioznosti. Dobra vest je da postoje jednostavne igre koje mogu pomoći detetu da ovu fazu prođe sa više sigurnosti. Jedna od njih je upravo Peekaboo vežba.

Postavljanje granica jedan je od najvećih izazova sa kojima se roditelji susreću. U savetovalištu često razgovaram sa roditeljima koji mi kažu da su probali sve – razgovore, objašnjavanja, upozorenja, pa čak i kazne – ali imaju utisak da ništa ne daje dugoročne rezultate. Tada ih pitam jedno pitanje: da li je cilj da dete posluša zato što se plaši kazne ili zato što razume zašto je određeno ponašanje važno? Upravo u tome leži najveća razlika između kažnjavanja i učenja odgovornosti. Ona ne utiče samo na ponašanje deteta danas, već i na odnos koji gradimo sa njim i način na koji će ono jednog dana donositi odluke.

Mnogi roditelji provedu 45 minuta, 1h, pa čak i 2h uspavljujući svoje dete svake večeri. Ljuljanje, nošenje, pevanje, ležanje pored deteta ili višestruki odlasci u sobu postanu deo svakodnevne rutine, pa se vremenom čini da je to jednostavno normalno. Međutim, kada uspavljivanje iz dana u dan traje sve duže, važno je razumeti šta stoji iza toga.

Kada se u javnosti govori o vršnjačkom nasilju, pažnja se najčešće usmerava na školu, nastavnike, stručne saradnike i institucije. Očekujemo da problem bude prepoznat, prijavljen i zaustavljen onda kada postane vidljiv. Međutim, vršnjačko nasilje retko počinje u školskom dvorištu. Njegovi koreni mnogo češće nastaju mnogo ranije – u odnosima koje dete svakodnevno posmatra, u načinu na koji se rešavaju sukobi kod kuće i u porukama koje usvaja tokom odrastanja.

Kada dete odbija da uči, ne radi domaće zadatke ili pokazuje malo interesovanja za školu, roditelji se često pitaju gde greše i kako da ga motivišu. Međutim, da bismo pronašli odgovor, važno je da najpre razumemo kako se motivacija za učenje razvija.

Ako se vaše dete često budi tokom noći, verovatno ste se barem jednom zapitali da li je to normalno, da li radite nešto pogrešno i da li postoji način da konačno svi u porodici počnete bolje da spavate. Učestala noćna buđenja jedan su od najčešćih razloga zbog kojih nam se roditelji obraćaju za pomoć. Iako mogu biti veoma iscrpljujuća za celu porodicu, važno je znati da njihovi uzroci nisu uvek isti i da ne zahtevaju sva buđenja isti pristup.

Kada govorim o asocijacijama spavanja, jako je bitno da razumete da asocijacije same po sebi nisu loše. Naprotiv. Svaki čovek ima određene asocijacije koje njegovom nervnom sistemu šalju signal da je vreme za odmor i san. Kod odraslih to može biti tuširanje, tišina, prigušeno svetlo, knjiga, zvuk klime ili određeni položaj u krevetu. Kod dece je princip potpuno isti. Asocijacije spavanja definišu se kao aktivnosti, obrasci i postupci koje ponavljamo pre uspavljivanja kako bi nervni sistem prepoznao da dolazi vreme za san. Problem nastaje onda kada asocijacija postane toliko jaka da dete bez nje više ne može da nastavi ciklus spavanja.

Kada govorim o asocijacijama spavanja, jako je bitno da razumete da asocijacije same po sebi nisu loše. Naprotiv. Svaki čovek ima određene asocijacije koje njegovom nervnom sistemu šalju signal da je vreme za odmor i san. Kod odraslih to može biti tuširanje, tišina, prigušeno svetlo, knjiga, zvuk klime ili određeni položaj u krevetu. Kod dece je princip potpuno isti. Asocijacije spavanja definišu se kao aktivnosti, obrasci i postupci koje ponavljamo pre uspavljivanja kako bi nervni sistem prepoznao da dolazi vreme za san. Problem nastaje onda kada asocijacija postane toliko jaka da dete bez nje više ne može da nastavi ciklus spavanja.

San dece školskog uzrasta jedna je od najpotcenjenijih tema savremenog modernog roditeljstva. I upravo zato u ovom blogu želim da govorim o stvarima koje vi kao roditelji dece školskog uzrasta morate da znate, jer posledice nedovoljnog i nekvalitetnog sna često ne vidimo odmah, ali ih organizam deteta oseća svakodnevno.

Ako ste se ikada našli u situaciji da vas bole ruke, da ste iscrpljeni, a vaša beba ne može da zaspi nikako drugačije osim uz nošenje, ljuljanje ili konstantnu blizinu, niste jedini. Mnogi roditelji upravo u tim momentima počinju da osećaju nemoć, frustraciju i umor koji se gomila iz dana u dan. Često imate osećaj da čim pokušate da spustite bebu, ona se budi i počinje da plače, kao da san nikada nije ni započeo. I vrlo brzo se na ovaj način stvara obrazac u kome beba zaspi isključivo uz pokret, ruke ili dodatnu pomoć, dok svaki pokušaj promene deluje kao da samo pogoršava situaciju.

Ako ti deluje da beba stalno plače, a ne uspevaš da pronađeš jasan razlog, vrlo je moguće da odgovor već postoji u njenom snu. U prvim mesecima, san i plač su mnogo povezaniji nego što na prvi pogled izgleda. Beba koja nema stabilan ritam spavanja, koja teško zaspi ili se često budi, mnogo lakše ulazi u stanje razdražljivosti i plača tokom celog dana. Zato se često ne radi o tome da beba „stalno nešto traži“, već da ne uspeva da dobije ono što joj je najpotrebnije: kvalitetan san.