Posmatra kako roditelji razgovaraju jedno sa drugim. Sluša kako govore o komšijama, kolegama, prijateljima i članovima porodice. Uči da li se neslaganja rešavaju razgovorom ili vikom, poštovanjem ili omalovažavanjem, saradnjom ili silom.

Zato nije dovoljno da detetu govorimo da bude ljubazno, da ne udara i da ne vređa druge. Deca mnogo više uče iz onoga što vide nego iz onoga što čuju.

Ako želimo da odgajamo dete koje poštuje druge ljude, prvo moramo da se zapitamo kakav model ponašanja svakodnevno pokazujemo.

Ne možemo govoriti o vršnjačkom nasilju, a da ne govorimo o porodici

Kada se dogodi vršnjačko nasilje, često se traži krivac u školi, društvu, internetu ili vršnjačkom okruženju. Iako svi ovi faktori mogu imati određeni uticaj, porodica ostaje mesto na kojem se postavljaju temelji detetovog ponašanja.

To ne znači da su roditelji odgovorni za svaki postupak svog deteta. Ali jeste važno da prihvatimo činjenicu da roditelji imaju najveći uticaj na formiranje vrednosti, stavova i obrazaca ponašanja tokom detinjstva.

Dete koje odrasta uz poštovanje, jasne granice, emocionalnu povezanost i doslednost ima mnogo veće šanse da razvije empatiju i odgovornost prema drugima. Sa druge strane, dete koje svakodnevno posmatra vređanje, ponižavanje, agresivnu komunikaciju ili zastrašivanje može takve obrasce početi da doživljava kao normalne.

Zbog toga prevencija vršnjačkog nasilja ne počinje razgovorom nakon incidenta. Ona počinje mnogo ranije.

Deca ne rade ono što im govorimo, već ono što vide

Roditelji često veruju da će dete usvojiti vrednosti koje mu svakodnevno ponavljaju. Međutim, deca mnogo više uče posmatranjem nego slušanjem.

Možemo govoriti o poštovanju, a da istovremeno omalovažavamo druge ljude. Možemo insistirati na lepom ponašanju, a da pred detetom vičemo, vređamo ili ponižavamo. Možemo tražiti od deteta da kontroliše svoje emocije, a da pritom sami ne uspevamo da kontrolišemo svoje reakcije.

Dete tada ne usvaja naše reči. Usvaja naše ponašanje.

Upravo zato nije dovoljno da detetu govorimo kako treba da se ponaša. Potrebno je da svakodnevno vidi primer takvog ponašanja.

Način na koji se mi odnosimo prema drugima postaje obrazac po kojem će se jednog dana odnositi i naše dete.

Zašto neka deca imaju potrebu da povređuju drugu decu?

Iza vršnjačkog nasilja često se krije mnogo više od same želje da se neko povredi.

Ponekad je u pitanju potreba za dominacijom. Nekada nesigurnost. Nekada nedostatak empatije. Nekada pokušaj da dete stekne osećaj kontrole ili prihvaćenosti u grupi.

Međutim, bez obzira na konkretan razlog, nasilno ponašanje nije nešto sa čim se dete rađa. Ono se razvija kroz iskustva, odnose i poruke koje dete prima tokom odrastanja.

Zato je važno da, kada govorimo o vršnjačkom nasilju, ne ostanemo samo na pitanju šta se dogodilo, već da pokušamo da razumemo kako je do toga došlo.

Tek tada možemo raditi na trajnim promenama.

Problem ne rešavamo kaznama, već učenjem odgovornosti

Mnogi roditelji veruju da će strože kazne sprečiti nepoželjno ponašanje. Međutim, kazna sama po sebi ne uči dete kako treba da se ponaša.

Ona može zaustaviti ponašanje u trenutku, ali ne razvija razumevanje, empatiju i odgovornost.

Mnogo više o razlici između kazni i posledica pisala sam u blogu „Kazna ili posledice – šta je ispravno u vaspitanju?“, koji možete pročitati ovde.

Kada dete nauči da njegovi postupci imaju posledice po druge ljude, ono postepeno razvija unutrašnju odgovornost. Upravo je to jedan od najvažnijih temelja prevencije vršnjačkog nasilja.

Ukoliko želite dodatnu podršku u postavljanju granica i učenju deteta odgovornosti bez kažnjavanja, priručnik „Izaberi pravu posledicu“ možete poručiti ovde.

Škola i institucije imaju važnu ulogu

Kada se nasilje već dogodi, škola mora da reaguje. Nastavnici, psiholozi, pedagozi i druge institucije imaju važnu odgovornost da zaštite dete i spreče dalje nasilje.

Njihova reakcija može napraviti veliku razliku i zato je važno da svaki slučaj bude ozbiljno shvaćen i adekvatno obrađen.

Međutim, očekivati da škola sama reši problem koji se godinama razvijao van njenih zidova nije realno.

Prema podacima UNESCO-a, vršnjačko nasilje predstavlja globalni problem koji pogađa milione dece širom sveta, zbog čega se kao najefikasniji pristup ističe saradnja porodice, škole i zajednice.

Kada porodica i škola sarađuju, šanse za pozitivne promene značajno rastu. Kada svako odgovornost prebacuje na onog drugog, problem ostaje nerešen.

Prevencija počinje mnogo pre prvog incidenta

Ne gradimo društvo bez vršnjačkog nasilja tako što reagujemo tek kada se ono dogodi.

Gradimo ga svakog dana.

Načinom na koji razgovaramo sa decom. Načinom na koji postavljamo granice. Načinom na koji reagujemo kada su ljuta, tužna ili frustrirana. Načinom na koji pokazujemo poštovanje prema ljudima koji misle drugačije od nas.

Deca neće postati empatična zato što smo im rekli da treba da budu dobra. Empatiju uče tako što je svakodnevno doživljavaju.

Zato je važno da, pre nego što se zapitamo šta škola može da uradi povodom vršnjačkog nasilja, prvo postavimo sebi jedno mnogo važnije pitanje:

Šta mi, kao roditelji, radimo da do njega uopšte ne dođe?