Kako vaspitati neposlušno dete

Kada kazniti dete koje ne sluša roditelja

Možda odbija da uradi ono što tražite. Možda udara, viče, govori ružne reči ili pravi scene kada nešto ne dobije. Kod starije dece problemi mogu izgledati drugačije: dete laže, uzima tuđe stvari, krade novac, odbija obaveze ili jednostavno više ne prihvata vaše „ne“.

I tada roditelji obično postave isto pitanje: Šta da uradim sa svojim detetom?

Ja bih pre toga postavila jedno drugo.

Ko je trenutno odrasla osoba u vašem odnosu?

Jer mislim da jedan od problema savremenog roditeljstva nije to što danas imamo neposlušniju decu. Problem je što smo negde usput izgubili liderstvo u roditeljstvu.

Neposlušna deca ili roditelji koji su izgubili autoritet?

Pre nekoliko decenija dete je uglavnom imalo vrlo jasno mesto u porodici. Možda i previše jasno. Roditelj je govorio, dete je slušalo, a za pitanje „zašto“ često nije bilo mnogo prostora. Još manje za „neću“. Kazna je bila uobičajeni deo vaspitanja, a u mnogim porodicama i fizičko kažnjavanje smatralo se nečim sasvim normalnim.

Onda je ta generacija dece odrasla i odlučila da sa svojom decom želi drugačije. Želeli smo da razgovaramo sa decom, da poštujemo njihove emocije, da ih ne ponižavamo i ne vaspitavamo strahom. Želeli smo da naša deca imaju pravo da kažu šta misle i da njihova osećanja ne budu nešto što odrasli jednostavno utišaju.

I sve je to bilo potrebno.

Problem je što smo iz jedne krajnosti vrlo lako otišli u drugu.

Od deteta koje nije smelo ništa da odluči došli smo do deteta sa kojim se pregovara o gotovo svemu: kada će spavati, da li će ugasiti telefon, da li će oprati zube, kada će otići iz parka, da li će uraditi domaći zadatak i da li će se pridržavati dogovora koji smo prethodno zajedno napravili.

I tako roditelj i dete polako počinju da izgledaju kao dve ravnopravne strane koje svakoga dana iznova utvrđuju čiji će argument ovoga puta pobediti.

Ali roditeljstvo nije demokratija.

Dete treba da ima glas. Ne treba da ima odgovornost odrasle osobe.

Kako vaspitati dete da ne udara

Kada me roditelji pitaju kako vaspitati dete koje ne sluša, mnogo češće me zanima ponašanje roditelja nego ponašanje deteta. Jer pre nego što počnemo da menjamo dete, moramo razumeti sistem u kojem ono odrasta.

U psihologiji roditeljstva najčešće govorimo o četiri osnovna roditeljska stila.

Autoritarni roditelj ima mnogo zahteva, ali malo prostora za detetov glas i emocije. Pravila postoje zato što je roditelj tako rekao, a poslušnost se često smatra najvažnijim pokazateljem dobrog vaspitanja. Zvuči li vam poznatk

Permisivni roditelj ima mnogo topline i razumevanja, ali premalo jasnih i doslednih granica. Teško podnosi detetovo nezadovoljstvo i često popusti upravo onda kada bi trebalo da ostane pri svojoj odluci.

Zanemarujući ili neuključeni roditelj ima malo i zahteva i emocionalne uključenosti. Dete ima mnogo slobode, ali premalo strukture, vođstva i prisustva odrasle osobe.

Autoritativni roditelj kombinuje toplinu sa jasnim granicama. On čuje dete i uzima njegove potrebe i emocije u obzir, ali ne prebacuje na dete odgovornost za odluke koje pripadaju odrasloj osobi.

I upravo ovde mislim da se danas mnogo roditelja zaglavi. U strahu da ne postanu autoritarni, postanu permisivni.

A to nije isto.

Možete biti nežni i imati autoritet. Možete poštovati emociju i zaustaviti ponašanje. Možete saslušati dete i na kraju ipak reći: „Razumem šta želiš. Odgovor je ne.“

Permisivno roditeljstvo

Permisivni roditelj najčešće nije roditelj kome nije stalo. Naprotiv. Često mu je toliko stalo da ne povredi dete da mu postaje teško da podnese bilo koju neprijatnu emociju svog deteta.

Ako dete plače, roditelj počinje da preispituje odluku. Ako se naljuti, dodatno objašnjava. Ako protestuje dovoljno dugo, počinje pregovaranje. A ako napravi dovoljno veliku scenu, granica se ponekad potpuno pomeri.

Dete iz toga nešto nauči. Ne nužno svesno i nikako zato što pokušava da „manipuliše“ roditeljem. Ono jednostavno kroz iskustvo uči kako njegov porodični sistem funkcioniše.

I može naučiti da granica možda nije granica. Možda je samo početak pregovora.

Zato problem nije u tome što dete pokušava. Deca će pokušavati. Problem nastaje kada odrasla osoba svaki put mora ponovo da odlučuje da li njena odluka i dalje važi.

Detetu nije potrebna kontrola nad roditeljem da bi se osećalo sigurno. Potrebno mu je da zna da odrasla osoba može da podnese njegovo nezadovoljstvo i ipak ostane odrasla osoba.

Kako vaspitati dete koje krade, laže

Postoje ponašanja koja roditelje posebno uplaše. Jedno od njih je krađa. I nije slučajno što roditelji često traže odgovore na pitanja „šta kada dete krade“, „zašto dete krade“ ili „kako vaspitati dete koje krade“.

Prva reakcija roditelja često dolazi iz straha: Kakvo će ovo dete postati?

Ali uzeti nešto što detetu ne pripada nije isto što i biti lopov. Ponašanje treba zaustaviti, ali dete ne treba pretvoriti u etiketu.

Posebno kod mlađe dece moramo uzeti u obzir uzrast, motiv i koliko dete uopšte razume koncept vlasništva i posledice svog postupka. Kod starijeg deteta ponavljano uzimanje tuđih stvari zahteva ozbiljnije razumevanje razloga koji stoje iza ponašanja.

Ali postoji jedna greška koju danas često pravimo: razumevanje razloga počeli smo da poistovećujemo sa odsustvom posledice.

To što razumem zašto je moje dete nešto uradilo ne znači da ću dozvoliti da ponašanje prođe bez posledice.

Ako je dete uzelo nešto što nije njegovo, posledica može uključivati vraćanje stvari, popravljanje nastale štete i preuzimanje odgovornosti na način koji odgovara njegovom uzrastu.

Ne zato da bismo ga ponizili, nego zato što život funkcioniše kroz odnos između naših izbora i njihovih posledica.

Kazna i posledica

Ovo je mesto na kojem roditeljstvo često postane jednostavnije kada razumemo jednu veoma važnu razliku.

Kazna pokušava da učini da dete oseti da je pogrešilo. Posledica treba da mu pomogne da razume šta njegov izbor proizvodi.

Ako dete namerno prospe vodu, može da učestvuje u brisanju. Ako uništi nešto tuđe, učestvuje u popravljanju ili nadoknađivanju štete na način primeren njegovom uzrastu. Ako određenu privilegiju ne koristi u okviru dogovorenih pravila, ta privilegija može neko vreme biti nedostupna.

Posledica treba da ima smisla, da bude povezana sa ponašanjem, da bude predvidiva i, možda najvažnije, da ne nastaje iz roditeljskog besa.

Zato možete biti roditelj koji ne kažnjava dete, a istovremeno biti roditelj koji ima veoma jasne granice.

Upravo je zbog toga nastao priručnik „Izaberi pravu posledicu“. Ne kao zbirka kazni sa lepšim nazivom, već kao pomoć roditelju da razume koju posledicu izabrati, zašto je bira i šta dete iz nje treba da nauči.

Jer granica bez posledice vrlo brzo postane samo rečenica koju dete čuje.

Razumno roditeljstvo: vaša akcija nije reakcija na dete

Kada sam pre nekoliko godina počela da razvijam pravac koji nazivam Razumno roditeljstvo, jedno pravilo postalo mi je važnije od gotovo svih drugih:

Razuman roditelj je onaj koji ima svest da njegova akcija nije reakcija na detetovo ponašanje, nego odluka koju je doneo zato što zna da je ona u najboljem interesu deteta.

Razlika je ogromna.

Ako dete viče, vi ne morate vikati. Ako vas udara, ne morate ga kazniti iz besa. Ako plače zato što ste rekli „ne“, ne morate zbog njegovih suza svoje „ne“ pretvoriti u „možda“.

Detetovo ponašanje pripada detetu. Vaša odluka pripada vama.

I što smo sigurniji u sopstvene odluke, manje nam je potrebno da dete svojim ponašanjem potvrdi da smo doneli dobru odluku.

Dobra granica nije ona nakon koje je dete zadovoljno. Ponekad je dobra granica upravo ona zbog koje je dete ljuto.

Naš posao nije da uklonimo svaku frustraciju iz detetovog života. Naš posao je da mu pomognemo da nauči kako da je podnese.

Kada „neposlušno dete“ zapravo treba san

Postoji još nešto što veoma često zaboravimo kada govorimo o ponašanju deteta.

San.

Nenaspavano dete može imati mnogo manje kapaciteta za emocionalnu regulaciju, kontrolu impulsa, pažnju i saradnju. I onda roditelj pokušava da „vaspitava“ ponašanje koje je barem jednim delom posledica umora.

Predveče dete postaje „nemoguće“. Sve mu smeta, plače zbog sitnice, udara brata, odbija kupanje, ne može da se smiri i na svako roditeljsko „hajde“ odgovara sa „neću“.

Roditelj vidi neposlušnost.

Ja često prvo želim da vidim kako to dete spava.

U Philipovoj metodi upravo zato na san ne gledamo izolovano od ponašanja, razvoja i porodičnog sistema. Pre nego što neko ponašanje proglasimo neposlušnošću, treba pogledati dete u celini: koliko spava, kako zaspi, koliko se tokom noći budi, kako izgleda njegov dan i u kom delu dana ponašanje postaje najizazovnije.

Ponekad odgovor na pitanje „zašto me dete ne sluša?“ uopšte ne počinje vaspitnom tehnikom.

Počinje snom.

Kako postaviti granice detetu bez kazne?

Ne morate postati stroži roditelj. Morate postati jasniji.

To znači manje objašnjavanja nakon što je odluka već doneta, manje pregovaranja oko stvari koje nisu predmet pregovora, manje pretnji koje nikada nećete sprovesti i manje posledica izgovorenih u afektu.

A više mirnog roditeljskog liderstva.

Možete reći: „Znam da želiš još jedan crtani, ali za danas smo završili.“ Možete priznati: „Vidim da si ljut“, i istovremeno dodati: „Neću dozvoliti da me udaraš.“ Ako je dete uzelo nešto što nije njegovo, ne treba mu predavanje od pola sata. Potrebno je da zna da će to vratiti.

Granica ne mora da bude glasna da bi bila čvrsta. I ne mora dete prvo da se složi sa njom da bi ona važila.

Možda pitanje nikada nije bilo kako vaspitati neposlušno dete

Možda treba da prestanemo toliko da govorimo o neposlušnoj deci i počnemo više da govorimo o odraslima koji treba ponovo da zauzmu svoje mesto u porodici.

Ne iznad deteta. Ne protiv deteta.

Nego ispred njega.

Dovoljno blizu da ga čuju, dovoljno nežno da dete sme da kaže šta oseća i dovoljno stabilno da ne promene svaku odluku samo zato što se detetu ta odluka nije dopala.

Vaše dete sme da bude ljuto na vašu granicu. Sme da bude razočarano. Sme čak i da misli da ste u tom trenutku potpuno nepravedni.

A vi i dalje možete ostati tu. Mirni, prisutni i sigurni u ono što ste odlučili. Jer možda se roditeljski autoritet upravo tu najviše vidi.

Ne u tome koliko brzo dete posluša, nego u tome koliko malo detetova reakcija mora da promeni odraslu osobu koja zna zašto je rekla „ne“.