1. Disciplina i rituali od najranijeg detinjstva

Jedna od prvih karakteristika koju sam primetila jeste izuzetno jasno postavljena struktura i disciplina u japanskom roditeljstvu. Deca u Japanu od najranijeg uzrasta usvajaju rutine koje im pomažu da se snađu u svetu oko sebe – samostalno se oblače, slažu stvari, pomažu oko kućnih poslova, jedu sami i brinu o stvarima koje koriste.

U društvu gde je kolektiv iznad individualnog, roditelji teže da dete usmere ka samostalnosti kroz ritam i red – ne kako bi ga sputali, već kako bi mu pomogli da razvije unutrašnju slobodu, odgovornost i samopouzdanje.

Neki će, s pravom, reći da je to previše strogo. I da dete sa dve godine ne mora da zna kako da složi svoju jaknu. Ali ono što me fasciniralo jeste koliko ta disciplina deluje prirodno i kako doprinosi jednom opštem duhu organizovanosti koji se oseća svuda – u parkovima, školama, vozu, restoranu, na ulici.

2. Odsustvo fizičke bliskosti i izražavanja emocija u javnosti

S druge strane, ono što mi je kao majci bilo teško i što sam primećivala svakodnevno jeste odsustvo fizičkog kontakta u roditeljstvu – vrlo malo grljenja, ljubljenja, telesne bliskosti. Naravno, ne možemo govoriti u ime svih porodica, ali u razgovorima sa japanskim mamama, kao i u društvenim situacijama, često sam čula da postoji uvreženo mišljenje da previše nežnosti može oslabiti dete, učiniti ga zavisnim ili manje otpornim.

Za mene, to je bio emocionalni nedostatak koji se, čini mi se, dalje reflektuje i kroz narednu karakteristiku japanskog roditeljstva.

3. Velika očekivanja i koncept “duga” deteta prema roditelju

U japanskoj kulturi postoji duboko ukorenjen koncept koji se zove “oya kōkō” (親孝⾏) – što znači dug koji dete ima prema svojim roditeljima. Ideja je da dete, kada odraste, mora uzvratiti roditeljima za sve što su učinili, što se često izražava kroz uspeh, poslušnost i društveno priznanje.

U teoriji, to može zvučati plemenito. Ali u praksi, to stvara ogromna očekivanja i teret na ramenima dece. Često se traži da se snovi, želje i individualnost podrede slici uspeha koju roditelji imaju.

I verujem da upravo taj unutrašnji pritisak, kombinovan sa kulturološkim ćutanjem i potiskivanjem emocija, predstavlja jedan od razloga što je Japan, nažalost, među zemljama sa najvišom stopom samoubistava među mladima.

4. Briga o roditeljima – kao krug poštovanja

Nasuprot toj težini koju koncept “duga” može da nosi, nešto što me duboko dirnulo jeste odnos između generacija. Starije osobe u Japanu imaju izuzetno poštovanje i pažnju svoje dece i unuka, ali i same pružaju brigu i pažnju mlađima.

Bio je to prizor koji bih volela da vidim svuda: deda koji vodi unuka za ruku na trening, baka koja svakog jutra ide po dete u vrtić. Ta međugeneracijska povezanost ne deluje kao obaveza, već kao prirodan tok zajedništva.

5. Filozofija davanja i društvena svrha u poznim godinama

Iako nije direktno vezano za roditeljstvo, moram da pomenem još jedan fenomen koji me je impresionirao: ljudi koji i sa 80, 85, pa i 90 godina rade.

U Tokiju, Osaki, Kjotu i Nari, svakodnevno sam viđala starije ljude u uniformama, taksiste, radnike na železnici, ljude koji voze automobile stare 40 godina – svi oni nastavljaju da doprinose društvu, ne iz potrebe, već iz uverenja.

U Japanu vlada uverenje da “ako mogu nešto da dam – to je moj način da se zahvalim što postojim.” I to je vrednost koju ću zauvek nositi sa sobom.

Zaključak: Roditeljstvo kao ogledalo kulture

Roditeljstvo u Japanu je drugačije – disciplinovano, strukturisano, tiho. U nekim aspektima izuzetno inspirativno. U drugima – možda emocionalno siromašnije nego što bismo želeli. Ali iz svakog susreta, iz svakog razgovora i iz svakog pogleda u roditeljsko ponašanje, možemo izvući nešto vredno, nešto što nas podseća da ništa nije crno-belo i da kultura oblikuje roditeljstvo koliko i ljubav.

Za mene lično, boravak u Japanu bio je još jedan podsetnik da u roditeljstvu, kao i u životu, nijanse čine razliku. I da se ono najlepše često nalazi na preseku kultura, filozofija i svakodnevnih malih izbora.